The Books of Knjige !!!

Možda nemamo neke stvari u našoj zemlji.....ali zato imamo THE BOOKS OF KNJIGE!

Poslušajte novi hit....

Ovo me uvijek nasmije...

Idemo dalje..

Imaš li đe koji pismeni sastav od ovih avetinja

II Pismeni zadatak iz The Books Of Knjige jezika
Cetinje u jesen

Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi, kao i u svakoj jeseni. Meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i tako treba. A kad mu je brata maska gađala među rogove nije tako mislijo. Domaćice spremaju zimnice. Ja sam srećan. Grad je pun lišća, a tata kaže da bi smećari trebali da idu u k.... jer je ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struja u kuću, pa mama kaže za elektro - distributere: "To su jedna govna!", a nije mislila na tom načinu kad ni je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istoj curi. To je mala, od pašanoga mi Vera. Ja je zovem Vjera, jer me stid da se odvajam od društva.

I ove jeseni tice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostale. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Đed kaže da su one ptičiji proleterijat, a nije tako mislijo kad nam se roda posrala na fiću, pa je fata do Špadijerskoga vrha. Đed je tada slomijo nogu, a tu rodu je ubijo ujak Vlado dva dana poslijed golijem rukama. On kaže da se branila ka čojek. Meni je bilo žao, a žao mi je i đeda koi je slomijo nogu, ali žalije mi je rodu jer je đed živ, a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomijo nogu, a da je ona ubila đeda pot Špadijerski vrh (planina u Cetinje), mada bi mene bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje bilo da se ujak Vlado posra đedu na fiću i da ga je đed ubio šjekirom, ka što je tio babu jedne rede, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me je ujak Vlado (rak ga izijo), šklepijo u zastavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda, pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupijo petarde kod Paljevića u Donje polje. Oni nemaju para za leb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je đed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Zelja što dolazi s broda. On je bogat čovek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brodu.

Poslijed ih mi teško izbačamo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega, jer mu ih je ža da se svade s mamom po vas dan. A nije tako mislijo kad su mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je io u našu kuću.

Neznam što bih još pisao od jeseni, još sem da je volim i njeni plodovi nama đeci daju vitamine da bismo postali jaki.


RADENOVČIĆ SLAVUJKO VI_3


(3=)
potpis izbrčkan
obrati pažnju na genitivu. Tema promašena !!

Na rodu golijem rukama sam se zacenio....".branila se ka čojek"

ja mislim da uz njih ide odlično ovaj duvan

Naši momci su snimili spot za novi hit!

Pogledajte!

Pjesma je vrh!

Odavno cenzurisana i zabranjena pjesma....o rodoljublju sa naših prostora! Po meni ....njihova najbolja stvar!

Više nijeste tolka budala kao što ste nekad bili....

Pismeni zadatak iz The Books Of Knjige jezika
Jedna moja avantura sa drugom mi Vojom

Ja sada posjedujem dvajest godina i studiram ekonomiku preduzeća. Dobar sam studenat i ne koristim trikove dabih polaga ispite, nego sve sam naučim, u studensku sobu. Posjedujem više drugova od kojih mi se najljepše sviđa Vojo, moj drug Vojo Šekarić, s koijem igram na fudbalu i šahu kada nijesam s knjigom. Želim ovom prilikom da vi ispričam kako smo ja i Vojo mi imali poginut put Budve, kad smo bili pjani, s kolima škodom mi, od strika Zeta koi je tada bijo u ludnicu zbog toga što je poubija sve čele staroga Vojina Bojanovića - kralja narodnog melosa, jer su klale strinu za prkno. Do tada sam se čudijo što je stari Vojin Bojanović - kralj narodnog melosa strika nervira čestom izjavom da strina ima medeno prkno. Poslije pogibije čela mi je bilo jasno. Dogovorimo ti se ja i Vojo mi da idemo put Budve, da bi počeli da jebemo, jer smo čuli da se dolje ljudi jebu skoro svaku noć, a mi smo bili navikli da u Cetinje svaku noć ništa ne jebemo, pa nas po malo i strah gušijaše, jer neznasmo što ne čeka. Ja rekoh da ću uzet strikovu škodu jer strina neće primijetit, pošto od kad je striko u Kotor (nijesam mu tio reć e je u ludnicu) stalno spava kod staroga Vojina Bojanovića - kralja narodnog melosa (mislim na strinu), pa će on vozit jer ima više godina (mislim na Voja). Te noći u četvrtku mi se prikrasmo kući strika Zeta da bi ja ukra ključeve od škode koi su imali privjezak od kože pa su izgledali lijepo, a bili su u škaf od komode, đe ih je nesrećni striko ranjavao i dok je bijo doma. Uđoh u kući kojabi otključanijeh vrata, ka da me čekaše, a Vojo osta na izvan.Kad uđoh čuh staroga Vojina Bojanovića - kralja narodnog melosa đe stenje, ka da umire, a strina bješe čučnula pred njim i drmaše glavu. Sigurno ga moli, mislijo sam, da oprosti striku što mu pobi čele, a on jecaše podsjećen na pokojne čele mu. Stari Vojin Bojanović - kralj narodnog melosa odjednom toliko poče da puhti da sam mislijo e će preminut, jer ga je strina sve brže molila tj. drmala glavom. Tako ojadu zabavljeni nijesu me mogli viđet, i ja nadjoh ključeve (u škaf, đe sam i mislijo) i odoh iz kuće ispraćen puhtanjem i ropcom Staroga Vojina Bojanovića - kralja narodnog melosa. Škodu koja je bila iza kuće im, izgurasmo na džadu jedno dvajest meričkih cenata, a onda smijući se sjedosmo u njoj, obradovani predstojećom avanturom nam. Vojo upali motor pomoću ključa najdužeg od sviju i uz malo problema, sa vožnjom mu, krenusmo ka Budvi. Na jednom mjestu gdje ljudi stoje i stopiraju kola da bi ih taj što stane vozijo do Budve viđesmo druga Tita, nacrtanog na stijenu, Marka Ožegovića, jedno sedam-osam balega, dvanajest ženskih i četri putne torbe. Vojo zakoči i primi Marka Ožegovića koi mu bijaše mijo e su komšije. Kad je stao bijo je ugazio škodom u jednu balegu, pa nam je guma smrđelja dalje uzput. Mene je to nerviralo. Nerviralo me i to što Vojo slabo vozi pa se škoda tulila i drmala. Drmala su se i auta drugih ljudi, ali ona su bila parkirana pored puta, i iz tih kola su pud nas sijevale guzice ka lude. Ja nijesam znavao šta to znači, pa sam iskoristijo ćutanje u škodu da bih se čudijo. Čuđenje mi prekide primljeni nam Marko Ožegović koi predloži da on šjedne za guverner jer je Vojo tolko loše vozijo da se ne mogijaše trpljet. Ja podržah prijedlog i Vojovo bunjenje izgubi smisao. Zamijeniše se za mjesta i guzice pored puta, što sijevahu, promicaše mnogo brže. Stigosmo u Budvi i Marko pošto parkira auto u jednu kunetu zahvali se i ode, a mi srećni i nasmijani krenusmo za nekim ljudima, jer nijesmo poznavali Budvu. Dobro zapamtismo kunetu đe bješe škoda da bije poslije mogli nać. Onim ljudima što smo ih pratili svakih pet minutah se priključivaše poneko, tako da se uskoro od pratilaca pretvorismo u dijo grupe koi sa začelja ne vidi đe ide, od onih ispred što dati vide đe idu. Ja i Vojo se gledasmo zbunjeno, ali ćutasmo jer smo bili još đeca. Uskoro dođosmo do neke kuće koja je bila vrlo lijepa. Uđosmo u njoj, svi zajedno, oni pred nama, mi za njima i tada viđeh e je kuća puna žena i ljudi đe pričahu jedni s drugima. Onda neko upali muziku iz jednijeh zidova i ljudi prilazahu ženama i poslije kraćeg razgovora vatahu se oko pasa i počinjahu da se polako vrto po kući, zajedno. Ponovo sam se čudijo a i Vojo je, bar tako mislim. Onda se poslije nekoliko minutah okupi jedno deset ljudi u jednom krugu, uzeše jedan cigar i pušahu. Čudilo me što svi puše jedan cigar, a izgledaju tako bogati,ali i to u nizu čuđenja prekide novo. Ovo nastupi zbog ljudi koi nosijahu tacne s pićem i nuđahu svima pa čak i meni. Ja upočetku ne uzeh ali čoek dolazaše svako malo, i ja viđeh e je vjerovatno ljut pa uzeh jedno piće. Vojo uradi isto. Popismo po malo i ošjetih e je čoek bijo stvarno ljut jer je piće bilo užasno. Bilo mi je došlo da povrnem, ali Vojo vidjevši me đese mrštim reče:"To je alkohol, on ti je vazda ljut, ali mi ga trebamo pit jer ćemo izgledat stariji". Poslije sat vremena Vojo bješe baš dobro ostarijo, ma ni mene vrijeme nije šteđelo. Tako ostarjeli mi stekosmo sigurnost u sebi i Vojo predloži da pokušamo da jebemo nešto, jer evo već je kasno imi uskoro moramo put kuće. Složih se ali kako nijesam znao o čemu se radi, sačekah da Vojo prvi počne. Tada on priđe jednoj curi, pričahu jedno tri-četri minuta, povremeno se nasmijavahu, a onda se ufatiše oko pasa i za ramena i vrćehu se po kući. Rekoh sebi:"To ti je jebanje jadan, ajde i ti". Krenuh put jedne cure, ali nijesam znao o čemu se priča pred jebanje pa počeh da improvizujem. "Zdravo", rekoh. Ona me pogleda i ne reče ništa. Ja rekoh:"Rado bih jebao s tobom, ali ne znam o čemu se priča ispred, pa bih ako može da jebanje odmah pane". Ona se odjedanput prenerazi, oči joj pozeljenješe, reče:"Džukelo raspala", i dovati me iz sve snage rukom po mudi (jai). To me zabolje i ja ponovo počeh dase čudim. Ona odmah ode. Čuđenje prekinuh zaključkom da bezpriče nema sexa, kako ću i ja zvat jebanje kad završim fakultet, i odlučih da dok Vojo j... još malo ostarim čekajući ga. On jebade još jedno desetak putah i dođe svanjavanje vrlo blizu noći i moradnulo se i poć. Odosmo iz te čudne kuće koju su svi unutra zvali žurka i nađosmo kunetu a u njoj i škodu poslije jedno dva sata. Osjetno stari ni ja ni Vojo nijesmo znali kako se desilo to da smo se odjednom našli na hirurško-akušersko odjeljenje u bolnicu "Adolf Visarionovič Čerčil" u predgrađu. Rekli su nam e smo bili pljani i da smo ubili kolima u krše ikrši u kola i da smo jedva izvukli živu glavu. Škoda je bila uništena, a ja i Vojo smo ležali po petnajest dana u bolnicu. Kada sad razmišljam od tome pada mi na pamet kako se Vojo često smije kada priča ljudima o tome, kao i to da, da smo tada poginuli, ja nikad ne bih moga studirati i biti dobar čovek. Od tada sam jebao skoro puno puta, na svakoj žurki u domu po više puta na noć i mogu vi reć da je jednostavnije kad čoek ima priču, a Vojo zna i neki drugi način, koi je kaže komplikovaniji ali ljepši. Dok vam i o njemu ne napišem neku pričicu pozdraviću ve, i viđeste li kako ja i Vojo mi imasmo poginut.